О изложби
Поезију може да пише свако.
Свако осим оних који то стварно мисле.
Небојша Васовић
Поезија Небојше Васовића заузима особено место у савременој српској књижевности, чврсто ослоњена на традицију, али једнако окренута савременим изазовима језика, идентитета и интиме. Његове стихове одликује мисаона јасноћа, емоционална уздржаност и прецизна језичка артикулација.
Он говори снагом онога ко зна шта значи реч – и шта она све може. У његовој поезији сусрећу се класична форма и постмодерни сензибилитет. У целини посматрано, песништво Небојше Васовића чини тематски разуђен, али стилски конзистентан опус, који остаје веран језику као основном простору слободе.
Његова поезија подсећа да реч има снагу, да мисао има дубину, и да песма још увек може бити облик отпора, утехе и разумевања. Било да пише слободним стихом или се, ређе, окреће римованој строфи, Васовић остаје доследан свом начину – дубоком, али ненаметљивом промишљању света. Небојша Васовић нуди поезију која не подлеже помодарству, већ у свом унутрашњем коду засигурно исписује трагове аутентичности.
Наслов каталога – „Космос нема центар” – сажима у једној реченици оно што песнички опус Небојше Васовића чини јединственим у савременој српској књижевности: непрестано трагање, одбијање коначних одговора, песничко мишљење које кружи, ослушкује и повезује удаљене тачке бића и језика. Као што универзум нема једну тачку око које се све окреће, тако ни Васовићева поезија не признаје хијерархије осећања, ни привилеговане перспективе: сваки детаљ је важан, свака мисао има своју путању, свака лична емоција – сопствену гравитацију.
У изабраним песмама које чине збирку „Свемирска посла” препознаје се целокупан спектар тематских и стилских особености Васовићевог песништва. Од рефлексивних лирских записа, преко духови- тих, па чак и ироничних коментара свакодневице, до озбиљних, мисаоних разматрања о уметности, пролазности и језику – његове песме истовремено су једноставне и дубоке, непосредне и промишљене.
У формалном смислу, Васовић је песник мере – не оне која спутава, већ оне која усмерава. Строфична организација, ритам и пажљиво бирана лексика дају његовим песмама облик који подсећа на класичну поезију, али са садржајем који је изразито савремен и универзалан. У његовом изразу, лично постаје опште, а свакодневно – метафизичко. У исто време, Васовић је и песник језика, његова поезија је простор у којем се значење речи не подразумева, већ изнова открива.
Он верује и у аутоматизам говора, где снага стиха долази из предела интелектуалне дисциплине. Зато његове песме одолевају забораву – оне се не троше, већ враћају читаоцу, изнова, добијајући тако нова значења. „Свемирска посла” нису, дакле, само стихови о космосу, већ песме које космос стварају. Јер, како сам наслов каталога сугерише – ако космос нема центар, можда га поезија може пронаћи. Или га барем начас призвати, у једном стиху, у једном трену.