Бекетово се дело прикључује драгоценом, непрегледном низу упорних покушаја да се пронађе одговор на (не)постављена питања о човеку. Небројени покушаји да се проникне у тамне дубине тог дела најчешће се завршавају управо у ћорсокаку који оно описује. Чудно. А све изгледа тако једноставно...
Милојко Кнежевић
Разумљиво је да су на Бекета огорчени људи позитивистичког духа који рачунају да инструментима психологије и социологије могу да изграде срећнога човека, човека кога не хвата страх од „велике цивилизације”. Разумљиво је да га презиру марксисти који се уздају у Историју, прокламују веру у човека и отписују свакога ко тежи да разоткрије онтолошку отуђеност; Разумљиво је да он обеспокојава хришћане за које је човек створен по божјој слици и прилици... Међутим, то дело које се опире сваком сврставању, које измиче сваком хуманизму – које чак и егзистенцијализам, зато што је он врста хуманизма, оклева да присвоји – то ужасно дело има дубоко људски одјек.
Жан Онимус
Мистицизам није мрачњачки поглед на свет или нека врста затуцаности, како се то често лаички говори, посебно у срединама које су материјалистички поглед на свет претвориле у окошталу догму... Најшире гледано, мистицизам се може одредити као нека врста пробоја кроз свет времена и историје, у вечност и безвременост. То је свест о нечему иза, са оне стране разума, материје, иза видљивог, свест о најдубљим понорима где се спајају божанско и људско, о путевима који доводе у непосредну близину најскривенијег од свега скривеног.
Филип Давид
Ретки су они који у доколици или из неких других разлога нису пожелели да се једног дана нађу у многим оним местима, градовима и земљама, које је створила нечија имагинација. И не само зато што у измишљеним световима владају бољи закони него у стварности (и они често могу бити крвави и застрашујући), већ и стога што уз све друге потребе, човек има сталну потребу да се повремено отисне у далеке и непознате пределе, понекад из најчистије радозналости, или да би се бар за тренутак ослободио притиска стварности.
Милка Лучић
А Србија има свој Монферато и свој Атос. Само он није ни као први, који је из земље изникао попут високе купе окружене брежуљцима, ни као други, који као „планинска катедрала анатолског хришћанства” господари валовима Стримонског залива; у дубокој клисури између Каблара и Овчара леже на обе обале реке по четири манастира, са својим причама о некадашњим чудима, тако скривени од погледа пролазника да ретко кад странац залута до њих.
Феликс Каниц
Писати о овим светињама данас када се српски народ поново враћа своме православљу, када се Цркви враћа заблудели син, задатак је свих оних који верују у обнову једне разорене културе чије је место у европској цивилизацији давно одређено.
Бранко Кукић
Но ничег нема: ни врхова, ни живота, ни успона. Нити је овај врхунац прави врхунац: он нема суштаства, нема чврсту основу. Троши се, ма шта да је, руши се, док он пада, пада у гротло вулкана, мора да се ипак попео, мада му сад у ушима одјекује ова хука плесниве лаве, ужасно, у ерупцији је, али не, ово није вулкан, сам свет се распрскава, распрскава црним млазевима села избачених у космос, а он пада кроз све то, кроз непојамни пандемонијум милиона тенкова, кроз огањ десет милиона пламтећих тела, пада, у шуму, пада...
Малколм Лаури
Лаури није био заговорник апстрактног и хладног модернизма, већ писац чије су разбарушене и еруптивне емоције биле ближе поезији него прози. И као човек и као писац, истраживао је, пре свега, границе егзистенције, па тек онда границе конструкције.
Небојша Васовић, Новица Петровић
О архитектури и њеним творцима код нас се релативно мало говори и пише, па је у том смислу сигурно мало необична ова ангажованост Градца. Али то је часопис који има велика признања угледних критичара, часопис који је одавно разбио регионалне границе и одбацио сваку врсту културне изолације и парцелације...
Михајло Митровић
Покушавајући да откријем стваралаштва архитекте Михајла Митровића, као да сам на путу да реч архитекта коначно дефинишем. Јер, Михајло Митровић осећа амбијент, разуме симболе рационалности и хуманости, није спутан техником, схвата домете естетике, комуникацијȃ и традиције, неретко улази у подручја мисаоних авантура. Па шта друго, него да прво уђемо у амбијенте Михајла Митровића.
Ивица Млађеновић
Литература, наравно, тежи ономе што је посебно, да би кроз то посебно доспела до општег, а с друге стране, свака посебност, свака животна чињеница, оно што вас разликује од других, оно што је у крајњем случају приватно, „особени знаци” из личне карте, изван литерарне транспозиције делују као каква израслина на лицу или телесна мана. Литература се храни посебним, индивидуалним, настојећи да ту особеност, не занемарујући је сасвим, интегрише у опште. Одатле одређен мој отпор према покушају свођења дела на живот, одатле мој отпор и према свакој књижевној биографији која одвећ истиче то посебно и која није успела да тај „особени знак” интегрише у општост људске судбине, одатле и мој отпор према свакој „мањинској” литератури, према сваком књижевном гету: феминизам, хомосексуализам, јеврејство као доминантни предзнак за мене су видови редукционизма. А о идеолошком редукционизму да и не говорим.
Данило Киш
Овај избор је наишао у правом часу, у време нараслог интересовања за чудовишта и слична бића, како у уском кругу људи који се стручно баве том облашћу (или је се дотичу), тако и у најширем кругу читалаца. Појављивање избора наводи нас на размишљање о томе шта је то што нас баш данас привлачи тим темама и шта је то што нас привлачи. (Велика вредност овог темата је у томе што нам нуди разноврстан преглед, невезан за одређено време нити за одређену културу, али и у томе што нас наводи на бројна размишљања о положају човека у односу на тај свет чудовишта, па све до мисли о томе да је човек најмонструозније од свих чудовишта.)
Мариана Цветановић
Веселите се томе што знате да су сви људи који су зачети од настанка света до данас постали прах настојећи да открију шта је Бог и какав је он. Нису то открили. Најмудрији међу њима покушавали су да допру до истине на основу устројства овога света. И та размишљања нису открила истину; јер, у погледу тога устројства сви филозофи износе три тврдње. Отуда не могу да се усагласе. Јер, неки међу њима кажу да овај свет сам собом управља, неки да је он провиђење, а неки пак да је он нешто што је предодређено да се деси. А свет није ништа од тога. Ниједна од ове три тврдње које поменух не одговара истини.
Блажени Еугност
Гностицизам је верски покрет који се развијао у раним вековима хришћанства, док није потиснут у 4. веку, када је правоверно хришћанство постало званична религија Римског царства.
Свако дело, што се приближава савршенству, постаје све затвореније у себе...
Желео бих да се свет не мења како бих себи дозволио да будем против тог света.
Насиље које је присутно у мојим књигама и моја смелост у њима само, у ствари, скривају чедност коју ви, људи од реда и разума, нисте у стању да схватите. Кад бисте умели мало да проџарате по ђубрету које ја намерно гомилам да бих вам напакостио и да бих вас више исмејао, кад бисте узели неку светиљку, нашли бисте у ђубрету моју тајну, а то је доброта – јер ја волим људе и желим им добро.
Жан Жене
Тема двојника једна је од опсесивних тема фантастичне литературе као жанра, и њоме су се бавили сви најзначајнији ствараоци у овој области. Овај избор текстова и пројекат двојник као целина, има амбицију да покаже да је тема двојника једна од нити која спаја, прожима, држи на окупу цео жанр, да је тема двојника она вертикала која од збиље води до најудаљенијих обитавалишта имагинације.
Миленко Пајић
Пред вама је књига о Љуби или, чини ми се да је боље, роман о Љуби. Реч је о уметнику који данас има своје место у европском сликарству, место сасвим карактеристично, обележено пре свега Љубиним духовним пореклом. Дубока, словенска душа, склона свему што је тајанствено, мрачно и неухватљиво и жудња за Медитераном, за великом светлошћу духа, за „божанском светлошћу”, за даљином и висином, трагање за микрокосмосом у себи.
Бранко Кукић
Час задивљени, час застрашени - каже песник - видимо како се укида смртоносна несразмера између нас и свеколиког свемира, очухински равнодушног према нама. Изједначујемо се са самим непрекидним свемирским стварањем. Владамо том звезданом чаролијом и у исти мах јој служимо. Није ли сваки од ових светова који овде, пред нашим очима настају, у ствари салик, или нелик или пралик овог нашег света јаве?
Васко Попа
Савремена светска прича представља збир кључних модела или конструкција, просторно и временски разбацаних по земљиној кугли током последњих десетак година. Ово је, значи, приручник, уџбеник, нешто као лексикон приповедачког умећа, зборник форми које приповедач – данашњег – тренутка треба да упозна како би могао да их се одрекне. Другим речима, ови писци су током последњих десетак година, неки и раније, уобличили и довели до савршенства поједине облике кратке приче. Бавити се неким од облика тог прозног исказа а не познавати двадесет и два модела из овог избора, то је као када би архитекта покушао да буде модеран без познавања дела Гропијуса или Ле Корбизијеа. Или замислите данашњег композитора коме је непознат Шенберг, Штокхаузен или Кејџ...
Давид Албахари
Велика предност антологије Савремена светска прича је у томе што самим тим што представља тако рећи малу ризницу модерног приповедачког стваралаштва у неку руку може да да одговор на питања: Каква је у ствари добра кратка прича? Шта је то што једну причу чини занимљивом, лепом и књижевно вредном? Читајући приче те збирке, и упоређујући их једне са другима, имамо утисак да су од највећег ефекта оне приче код којих се најјаче осећа присуство приповедача, који као да непосредно прича свом читаоцу.
Марта Ковач Кењереш
Часопис Градац у свом двоброју 134-135, обрађује тему великог Хуга Прата.
Пратови стрипови су суперструктуре изведене луцидношћу, смислом за хумор, нобичном ерудицијом и фуснотама из тридесетак хиљада књига библиотеке овог страственог букинера. Суперструктуре али и палимпсести који пажљивог читаоца, испуњавањем лакуна, доводе до авантуре откривања тек наслућених прича и значења. Таква је, на пример, реконструкција биографије Корта Малтезеа, коју је сачинио Птифо.
Небојша Грујичић
Нови број Градца, тачније троброј (203-204-205) посвећен је идејама, животу и текстовима славног британског историчара и филозофа Исаије Берлина. Темат о Исаији Берлину приредио је Мухарем Баздуљ.
Одабрао сам приче страве зато што најбоље одговарају мојим склоностима – будући да је једна од мојих најјачих и најупорнијих жеља та да постигнем, у тренутку, илузију неког чудног обустављања или кршења ропских ограничења времена, простора и природних закона који нас заувек држе заточеним и фрустрирају нашу радозналост везану за бескрајна космичка пространства изван радијуса нашег погледа и анализе.
Хауард Филипс Лавкрафт
Осећај спутаности у границама не само тела и смртности, него и простора и времена био је код Лавкрафта толико јак да је његова проза углавном обележена особеном „космичком стравом”... Лавкрафтова страва утемељена је на фундаменталном осећају несигурности и крхкости, чак безначајности у оквирима једног бесциљног свемира у којем људска раса нема никаквог значаја нити вредности.
Дејан Огњановић
У предговору за овај број часописа „Градац”, који је приредио лексикограф и писац Влахо Богишић, под насловом “Крлежино стољеће”, наводи се да се тематска целина састоји од сто хронолошки распоређених и насловљених скица о животу и делу Крлеже и његових осврта.
На корицама 200. броја часописа „Градац” је фотографија скулптуре „Крлежа” чији је аутор вајар Марија Ујевић.
Овај број часописа Градац, је желео да са овом темом читаоцима донекле приближи народ Копте. Заступљени су радови који се тичу Коптске цркве и монаштва, коптског језика, њихове књижевности и уметности и црквеног дијалога „две православне породице“ с посебним освртом на однос коптских хришћана и православних хришћана.
Теме у континуитету обухватају период од чак два миленијума: од првог века нове ере до XXI века. Дакле, овај тематски број часописа Градац, је најсвеобухватније издање о Коптима на српском језику.
Овај двоброј часописа Градац је приредио др Александар Раковић.
Темат су приредили Маја Рогаћ и Зоран Јеремић, а реч је о избору најрепрезентативнијих текстова домаћих и страних аутора о Басари, као и о неколицини мемоарских записа, који су веома важни за разумевање његовог опуса.
Посматран, пак хоризонтално, бицикл врви од прастарих симбола:
Његова два точка, два круга, симболизују две бесконачности: ону рђаву ‒ предњи точак ‒ која се бесмислено окреће и не зна да је покретана од истинске бесконачности представљене задњим, погонским точком. Те две бесконачности повезане су троуглом рама који симболизује људску представу о св. Тројици, јер је истинска света Тројица трансцендетна разуму као бициклист бициклу. Велики и мали зупчаник (повезани ланцем, представом ланца узрок-последица-узрок) симболизују јединство макро и микрокосмоса.
Светислав Басара
Потиштеност, немир, повученост, тамне слике света које нас прогоне, депресивно стање које нам гуши вољу да се отргнемо и кренемо даље, свесно бекство од света и тражење утехе због нечега што не разумемо а у шта желимо да проникнемо... ево само неких особина једног од најнеухватљивијих осећања које човеку не да мира – меланхолија.
Анђелка Цвијић
Као што меланхолна мешавина изазива аномалије у болестима, тако је и сама променљива: као вода, час је хладна, а час топла. Зато, када нешто страшно бива наговештено, уколико је мешавина хладнија, она човека чини плашљивим, јер утире пут страху, а страх хлади. Види се да су престрашени, јер дрхте. Ако је мешавина топлија, страх је доводи на праву меру и човек јесте устрашен, али неосетљив.
Аристотел
Овај троброј часописа Градац посвећен је великом истраживачу, проналазачу и научнику Николи Тесли.
Прошлост је мртва, садашњост је енигма, а будућност загонетка. У којој мери је заправо Никола Тесла разрешио ту енигму, а колико је загонетки будућности решио у својим мислима и сновима?
Александар Арсенијевић
Напредак и развој човечанства битно зависе од изумитељског дара. Он је најважнији производ човековог стваралачког ума. Његов крајњи циљ је потпуна превласт ума над материјалним светом и овладавање природним силама за потребе људи. То је тежак задатак за изумитеља, кога врло често погрешно схватају и не признају. Али, он налази огромну надокнаду у задовољству које произилази из његове моћи и осећања да он припада класи изузетно привилегованих људи, без којих би човечанство одавно ишчезло у љутој борби против немилосрдних сила природе.
Никола Тесла
Oвај број часописа посвећен је књижевнику, преводиоцу, академику Давиду Албахарију. Његово прво повезивање са овим часописом јесте уређивање тематког броја Савремена светска прича.
Никада нисам веровао да писац има неку улогу, било какву улогу, осим да следи инспирацију када се појави, ако се појави, или да ћути, уколико нема надахнућа на видику. Моје књиге говоре о мојим боловима и радостима, о мојим настојањима да схватим свет, да се снађем у лавиринту свести, да откријем структуру језика, да на тренутак будем неко други или управо онај који јесам, и ‒ гледано из те перспективе ‒ чине ме срећним. И то је, бар за мене, сасвим довољно.
Давид Албахари
Десном руком, која се не види, стискао је управљачку палицу или волан или оно што је неко смислио за такав авион. После, када је фотографисање приведено крају, невољно се подигао са пилотовог седишта и скочио на земљу. Сачекао је да отац плати фотографију и онда су кренули даље. Ту негде, испред или иза њих, биле су мајка и сестра. Сунце је и даље сијало, али сенке су постале дуже. Дечак ће видети ту фотографију тек много година касније, када буде претурао по кутији са породичним сликама, и упитаће се, готово с неверицом, да ли је дечак на њој доиста он. Да, дечаче, ти си то. То сам ја.
Давид Албахари
Овај двоброј часописа за књижености, уметност и културу Градац је посвећен угословенској и новосадској уметничкој авангарди у периоду од 1968. до 1972. године.
