Лауреат 59. Дисовог пролећа
Зато остаје читати поезију,
сваком новом песмом палити свећу
себи самом,
љубавницима што сијају у мраку,
гонити време из овога света,
и слушати блуз...
Драган Бошковић је песник, теоретичар, професор савремене српске књижевности на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Рођен је 16. фебруара 1970. године у Београду. У родном граду је завршио основну школу и гимназију, и Филолошки факултет на коме је стекао диплому магистра и доктора наука.
Бошковић је аутентична појава у савременој српској књижевности. Према речима појединих тумача његово дело може да провоцира и нервира, али је засигурно естетски и научно релевантно.
Поезију објављује од 1995. у домаћим и иностраним часописима и песничким зборницима. Песме су му у периодици превођене на пољски, чешки, словеначки, украјински, шпански, јапански, македонски, румунски и мађарски језик. Књига изабраних песама Bоgurodzica, The Clash i to miasto објављена је двојезично, на пољском и српском језику.
Објавио је више песничких збирки: Одисеј – каталошка прича (коаутор Саша Илић, 1998), Вртоглавица, лаж и Вавилон од картона (1998), У једном телу (2003), Исаија (2006), Отац (2013), The Clash (2016), Ave Maria! (2018), Bogurodzica, The Clash i to miasto (2019), Breaking the Waves (2019), Úristen (2020), Život i ja smo kvit! (2020), Sandinista (2022).
Поводом Дисове награде, у едицији Књига госта као 47. публикацију по реду, Градска библиотека Чачак је објавила збирку изабраних песама Драгана Бошковића насловљену Најновији завет (2022). „Када бих био песник” је наслов песме у више збирки, то је заправо велика воштаница његове поезије која је упаљена и која гори кроз читав песнички опус.
С обзиром на то да се његове песме могу изводити и певати јасна је била одлука песника за оснивањем поетског бенда The Vocal Clash. Овај несвакидашњи музички, песнички квартет чији је фронтмен Бошковић основан је 2016. године, а до сада је имао више десетина наступа у земљи и региону. У студију су снимили 26 песама. У оквиру странице Песме, можете послушати неке од њих.
Од 1999. године до данас објавио је више од сто педесет научних радова, огледа, есеја, предговора, поговора, критика. Учествовао је на више од шездесет научних конференција и округлих столова у земљи и иностранству као и у низу националних и регионалних научних пројеката. Иако се Бошковићево дело не може само тумачити њим самим ипак његов научни и есејистички рад је кохерентан и испреплетан са поезијом коју ствара. Стога су и у песништву заступљене теме које он разматра у есејима.
Главни је и одговорни уредник научног часописа Наслеђе на ФИЛУМ-у, а такође је члан неколико редакција часописа у земљи и иностранству (Русија, БиХ, Србија). Уредник је едиције Црвена линија (ФИЛУМ, Крагујевац), у којој је приредио и публиковао 27 научних монографија. Уредио је око четрдесет тематских зборника, бројева часописа, монографских издања, био уредник за Религију српског издања Велике опште илистроване енциклопедије Larousse.
Објавио је седам самосталних монографија: Islednik, svedok, priča: Istražni postupci u Peščaniku i Grobnici za Borisa Davidoviča Danila Kiša (2004), Текстуално (не)свесно Гробнице за Бориса Давидовича (2008), Заблуде модернизма (2010), Ђорђе Марковић Кодер (Десет векова српске књижевности; књ. 29, 2014), Zablude čitanja (2015), Slobodan Stetić: poster (2015), Нулти степен реализма (2017), Фрагменти о рукама о остале мистификације (2022).
Добитник је више признања за поезију, међу којима се издвају „Матићев шал”, „Бранковa наградa”, награде „Бранко Ћопић” и „Бранко Миљковић” и најновија Дисова награда за целокупан песнички опус.