О изложби

Наслов поставке и каталога настао је током промишљања аутора Наташе Кривачевић Поповић и Тање Вуковић о поетици Јовановића која води из кадра у кадар стварајући целовиту слику, филмски речено развија се као осаммилиметарска трака. Изложбу су чинила два сегмента, плакати смештени у дворишној галерији Библиотеке и други део је био изложен у витринама у унутрашњости установе, а чиниле су га ауторске књиге Ненада Јовановића и публикације које се везују за његово стваралаштво.

Дизајн плаката и каталога потписује Миленко Савовић, фотографије су плод рада Боже Васића, Миленка Савовића, Небојше Човића и Владимира Симића.

Кроз Јовановићеву поезију провејавају различити каталози, имена књижевника, сликара, филмских стваралаца, музичара. Његови стихови су веран одраз лексикографа коју у потрази за стихом пажљиво прикупља читав спектар заборављених и нових речи које статици дају покрет, а тишини звук... Иако песник тврди да сви сатови овога света касне, стигао је тачно на 61. Дисово пролеће да нас подсети да се у стихове може упасти као у какав пејзаж у коме ћемо пожелети да пребивамо што дуже. На том штафелајском хоризонту израстају средишње речи које носе име велике поезије.

Код Јовановића слике пребивају у слици, а с обзиром на то да је песник вешт у кадрирању виђеног и изоштравању аутори поставке и каталога су се кроз његову поезију кретале као кроз кратке филмове у којима су стихови одмерени, прецизни, урбани, и у којима се онеобичава свакодневница. Метар је коришћен као права мера за реч коју Јовановић зналачки употребљава из збирке у збирку. Говор је место где се раскршће претвара у паралеле, и док се неке речи изговарају, друге остају прећутане, а и те неизговорене се откривају међу Ненадовим стиховима и тако болно сведоче о нашим промашајима.

Приликом упуштања у ову песничку авантуру често су аутори изложбе прижељкивали да за тренутак подесе сатове и зауставе време и да пређу из једног бољег света у други, посежући за Јовановићевим стиховима који су вешто сложени и смисаоно упаковани све до последњег слова и притом сијају као кристали. Говорећи о песнику који живи и ствара на два „краја света” и посматра га готово тродимензионално, била је идеја да се кроз поставку прикажу сви његове портрети, одабиром поезије која ће заувек припадати његовој биографији, упркос временима у којима је све теже освитати без уметничке стратегије.

Наталожена со опеваног открива да и црно-бели стих може бити у колору. У његовој поезији искрасавају и најразличитији доживљаји, читалац се готово све време налази између природе и друштвености – њиховог настајања и нестајања. Те тако у једном тренутку можете бити у Либану, а већ следећег на вашару у Шапцу, потом размишљати о глобалном загревању или о ишчезавању ендемских врста, па вам постаје јасно зашто земља-није-ништа фискно. Ненад Јовановић понекад ужива да прочита песму уназад. Да воли... да маестралну тишину написаног препусти звучној епохи у којој обитавају његови стихови.. и онда схватимо да музике нема, али је видимо и тако живо осећамо... јер ако би поље оставила музика, запосела би га магла... Видети, каже Волс, значи склопити очи.

Песник не пропушта прилику да, као дланом кроз вече пролазећи опише и сагледа свет кроз и за сва времена ‒ у презенту, перфекту и футуру, поред и изнад нас, на копну и дубоко испод површине тиркизног океана, а потом опажено брижљиво пакује у раскриљени кофер увек спреман за пут у неки нови, неочекивани стих.

Како је песников запис могао да настане јуче или да буде забележен тек сутра, у ишчекивању нежности онолико колико његова поезија може да поднесе, препоручујемо стихове овогодишњег добитника Дисове награде.

На крају овог кратког метра, аутори изложбе велику захвалност дугују песнику Ненаду Јовановићу на сарадњи и уступљеном материјалу, дизајнеру Миленку Савовићу на зналачки обављеном послу, ентузијазму и креативности и колеги Владимиру Симићу који је визуелно опремио електронску селективну библиографију.