Лауреат 61. Дисовог пролећа

Слика је, све у свему, путања руке-у-плесу у једном времену: (1)836. Преко ње сам, 1993,
залепио слова у поретку речи „можда”. „Можда” је од своје основе, слике, направило „сигурно”.

Ненад Јовановић

Песник, редитељ, сценариста, професор Ненад Јовановић рођен је у Београду 24. марта 1973. године. Још у детињству су га привлачиле речи, поигравао се њима формирајући своје прве стихове. Током гимназијских дана интересовање за музику и седму уметност утицало  је на избор његовог будућег позива. Дипломирао је филмску и ТВ режију на Факултету драмских уметности у Београду. У студентским данима интензивно почиње да пише поезију што резултира објављивањем прве песничке збирке Фрезно (1993). Она ће умногоме определити његов животни и стваралачки пут који се већ дуже од две деценије одвија на два континента.

Режирао је кратке филмове Ненад Јовановић ужива у неизвесности (1995), Ска се није насмејао (1996), Кјап (1996), Есеј о црној кафи (1997), Павле је (1999) и др.

Почетком двехиљадитих одлази у Канаду где магистрира филмски сценарио на Универзитету Јорк (Торонто), а докторске студије театрологије завршава на Универзитету у Торонту. 

Професорску каријеру гради на Универзитету у Дејтону (САД), те последњих година живи и ради на релацији Канада–Америка. Поезију искључиво пише на српском језику и све песничке збирке су објављене у матици. Након Фрезна су уследиле Welt- (1994), XIX (1996), Игњат (1997), Бела имена (2000), Болест вожње (2002), Живети на модеран и умрети на старински начин (2004), Лице места (2007), Делфини (2014), Класе (2018), Обичност (2020), Каин и Абот, Авељ и Костело (2022). Овогодишњем лауреату Дисове награде у едицији Књига госта као 48. публикација одштампана је збирка изабраних и нових песама Меснати цветови (2024). Његови стихови заступљени су и у монографским и серијским публикацијама, а одређени број песама је преведен на више страних језика.

Уредник је Паркдејла: аналогно-дигиталног поетског летка, покренутог 2016. у дијаспори у коме редовно објављује поезију песника са простора бивше Југославије.

Осим поезије пише есеје, прозу и драме. Пломбе (2001) и Низ гелендер (2015) су називи збирки приповедака, док је Оглед о зиду (2006) ауторска драма Ненада Јовановића. Роман Инсистирање објављује 2005. године.

У Јовановићевим прозним и поетским делима преплићу се слични мотиви, те тако стихови често подсећају на документарце који тематизују и савремени тренутак (отуђеност, природне катастрофе, људску небригу према флори и фауни...).

Милион боца плута површином реке,
Милон боца, а ниједне поруке!

Са друге стране поетски језик којим се Јовановић поиграва је опојан, сликовит и за тренутак одише свежином пролећне кише, бива обојен пурпуром, затим мирисом морске соле, да би већ у некој од песама био топао као дах. Такође, он обилује и мноштвом различитих термина, те читалац када излистава збирке има утисак да је отворио велики речник у коме открива нове или се присећа значења заборављених речи.

Ненад Јовановић је добитник књижевних признања: Бранкове награде, „Матићев шал” и награда „Бранко Миљковић”,  „Милош Црњански” , „Биљана Јовановић”,  а за целокупан песнички опус добија Дисову награду 2024. године.

Његову поезију, између осталог, овогодишњи жири је оценио и као веома личну, јер свака поезија јесте и латентно аутобиографска, она, као водич, усмерава наше прве кораке неком новом културном топографијом, бескрајима новог света, лишеног свега спутавајућег: конзервативног, носталгичног, локалног, колективног...